Prehrambena Industrija - Srbija

Slovenci pokupovali srpske pekare

Kriza je promenila sliku industrijskog pekarstva kod nas. Veliki su postali manji, mali veći, a gotovo niotkuda pojavili su se neki potpuno novi igrači koji sada „vladaju” našim tržištem hleba i peciva.

Najveći „pekar” u Srbiji je slovenački „Don Don”, poznat po svom brendu „tvojih pet minuta”. Ovom činjenicom nije se pohvalila sama kompanija, već to tvrde njihovi konkurenti. Ova firma na srpskom tržištu posluje od 2008. godine, a u svom vlasništvu, kao i u zakupu, ima desetak većih industrijskih pekara. Zakupci su „Fidelinke” iz Subotice, „Žitoprodukta” iz Zrenjanina, imaju pogon u Pudarcima nadomak Beograda, hleb i pecivo proizvode u Jakovu, Kragujevcu, kraljevačkom „Pekarstvu”, niškom „Žitopeku”, Svrljigu, u „Dobrom Peku” u Vrnjačkoj Banji, „Zlatnom Peku” u Leskovcu. Rečju, „pokrili” su teritorijalno celu Srbiju. Prema podacima sa njihovog sajta dnevno proizvedu 250.000 vekni hleba. Prema veličini proizvodnje, broju proizvodnih pogona i pokrivenosti tržišta postali su broj jedan.

Usputni posmatrač ovog tržišta verovatno živi u uverenju da je, možda, najveći pekar u Srbiji i dalje beogradski „Klas” udružen s nekada još većom „Beogradskom pekarskom industrijom”. Obe firme je svojevremeno privatizovao biznismen Zoran Drakulić, a ovom sistemu pridodao je kupovinom još i druge pekare po Srbiji. Na primer, i niški „Žitopek” je ranije bio u sastavu „Klasa”, a sada je u sastavu „Don Dona”. Drakulić je kupio i gradske pekare u Valjevu, Paraćinu, Bačkoj Palanci. Međutim, početkom krize vlasništvo nad njima morao je da ustupi američkim investicionim fondovima kod kojih se zaduživao. Novi gazda nije sledio njegovu politiku i usledila je prodaja svih kupljenih pogona izuzev beogradskih.

Preciznih podataka o tome koliko je čiji udeo na tržištu nema, jer takva istraživanja vlasnici velikih industrijskih, pekarskih sistema ne naručuju, ali upućeni tvrde da je „Klas” u međuvremenu pao na treće mesto, a da je na drugom malo poznata industrijska pekara „As Braća Stanković” nastala 2002. godine čiji je početak bio, podrazumeva se, u zanatskoj radnji.

Odgovor na pitanje – kako je došlo do toga da se tržište hleba „prepakuje” ili promeni u poslednjih nekoliko godina verovatno treba potražiti u našim privatizacionim turbulencijama. Neki novi vlasnici privatizovanih fabrika nisu se snalazili, pa su one poput poznate „Fidelinke” i nekih drugih otišle u stečaj. Do definisanja konačnog statusa, što će reći traženja vlasnika, uz to da ne prestane proizvodnja i fabrika ne postane samo groblje gvožđa, put je vodio preko zakupa kapaciteta što je „Don Don” i iskoristio.

Momir Lazić, nekadašnji direktor „Klasa”, a sada to isto u pekari „As Braća Stanković”, kaže da su razlog za promenu slike vlasništva u pekarstvu poslednjih godina zaslužni i kriza i privatizacija.

– To što je neko kupio industrijsku pekaru ne znači nužno i da zna kako funkcioniše ovo tržište. Kriza je to i pokazala. Tržište se nije povećalo, već naprotiv – smanjilo. Svi se mi borimo za istog kupca čija je kupovna moć smanjena. Hleb je jevtin. Cena mu je možda niža samo u Makedoniji. Konkurencija je velika, tržište usitnjeno, a nema razvoja, novih tehnologija. Zbog borbe za kupca opterećuju nas visoki troškovi distribucije. Očekujemo tešku godinu – kaže Lazić.

Za istog kupca se tuku i velike industrijske i manje, zanatske pekare i, po našem sagovorniku, sada tržište hleba dele na „ravne časti”. Nekada su velike pekare pokrivale dve trećine tržišta hleba i peciva.

Da je slovenačka kompanija „Don Don” najveći pekar u Srbiji tvrdi i Sima Matić iz udruženja „Žitovojvodina”.

– Pitate me – kako je došlo do toga. Ima tu svega, od priča o našim privatizacijama, lošim kadrovima, do velikog udela sive ekonomije u našem pekarstvu i mlinarstvu zbog čega su oni koji su legalno poslovali izgubili bitku na tržištu. Država nema strategiju. Pogledajte koliko je kriminala u Robnim rezervama. „Don Don” je došao s jasnim planom i znaju šta žele – kaže Matić.

Po njemu, a njegova saznanja su, ograničava se, samo s vojvođanskog tržišta, velike industrijske pekare su mnogo više izgubile tržišnu trku i sada zauzimaju tek petnaestak odsto tržišta hleba.